Job 5

1Ded zazivlji! Zar će ti se tko odazvat'? Kojem li se svecu misliš sad obratit'? 2Doista, budalu njegov bijes ubija, luđaka će sasvim skončat ljubomora. 3Bezumnika vidjeh kako korijen pušta, al' prokletstvo skoro na kuću mu pade. 4Njegovi su sinci daleko od spasa, njih nezaštićene na Vratima tlače. 5Ljetinu njihovu pojedoše gladni, sam Bog ju je njima oteo iz usta, a žedni hlepe za njihovim dobrima. 6Ne, opačina ne izbija iz zemlje, nit' nevolja iz tla može nići sama, 7nego čovjek rađa muku i nevolju kao što let orlov teži u visinu. 8Al' ja bih se ipak Bogu utekao i pred njime stvar bih svoju razložio. 9Nedokučiva on djela silna stvori, čudesa koja se izbrojit' ne mogu. 10On kišom rosi po svem licu zemljinu i vodu šalje da nam polja natapa. 11Da bi ponižene visoko digao, da bi ojađene srećom obdario, 12redom ruši ono što lukavci smisle, što god započeli, on im izjalovi. 13On hvata mudre u njihovu lukavstvu, naume spletkara obraća u ništa. 14Posred bijela dana zapadnu u tamu, pipaju u podne kao usred noći. 15On iz njinih ralja izbavlja jadnika, iz silničkih ruku diže siromaha. 16Tako se pokaže nada nevoljniku, i nepravda mora zatvoriti usta. 17Da, blago čovjeku koga Bog odbaci! Stoga ti ne prezri karanje Svesilnog! 18On ranjava, ali i ranu povija, udara i svojom zacjeljuje rukom. 19Iz šest će nevolja tebe izbaviti, ni u sedmoj zlo te dotaknuti neće. 20U gladi, od smrti on će te spasiti, a u ratu, oštru će te otet maču. 21Biču zla jezika uklonit će tebe, ispred otimača bez straha ćeš biti. 22Suši i studeni ti ćeš se smijati i od divljih zvijeri strahovati nećeš. 23Sklopit' ti ćeš savez s kamenjem na njivi, zvjerad divlja s tobom u miru će biti. 24U šatoru svome mir ćeš uživati, dom svoj kad pohodiš netaknut će stajat. 25Koljeno ćeš svoje gledat' gdje se množi i potomstvo gdje ti kao trava raste. 26U grob ti ćeš leći kada budeš zreo, kao što se žito snosi kad dozori. 27Sve motrismo ovo: istina je živa! zato sve za dobro svoje ti poslušaj."

will be added

X\