Job 30

1"A sada, gle, podruguju se mnome ljudi po ljetima mlađi od mene kojih oce ne bih bio metnuo ni s ovčarskim psima stada svojega. 2Ta što će mi jakost ruku njihovih kad im muževna ponestane snaga ispijena glađu i oskudicom. 3Glodali su u pustinji korijenje i čestar opustjelih ruševina. 4Lobodu su i s grmlja lišće brali, kao kruh jeli korijenje žukino. 5Od društva ljudskog oni su prognani, za njima viču k'o za lopovima. 6Živjeli su po strašnim jarugama, po spiljama i u raspuklinama. 7Urlik im se iz šikarja dizao; po trnjacima ležahu stisnuti. 8Sinovi bezvrijednih, soj bezimenih, bičevima su iz zemlje prognani. 9Rugalicom sam postao takvima i njima sada služim kao priča! 10Gnušaju me se i bježe od mene, ne ustežu se pljunut' mi u lice. 11I jer On luk mi slomi i satrije me, iz usta svojih izbaciše uzdu. 12S desne moje strane rulja ustaje, noge moje u bijeg oni tjeraju, put propasti prema meni nasiplju. 13Stazu mi ruše da bi me satrli, napadaju i ne brani im nitko, 14prolomom oni širokim naviru i kotrljaju se poput oluje. 15Strahote sve se okreću na mene, mojeg ugleda kao vjetra nesta, poput oblaka iščeznu spasenje. 16Duša se moja rasipa u meni, dani nevolje na me se srušili. 17Noću probada bolest kosti moje, ne počivaju boli što me glođu. 18Muka mi je i halju nagrdila i stegla me k'o ovratnik odjeće. 19U blato me je oborila dolje, gle, postao sam k'o prah i pepeo. 20K Tebi vičem, al' Ti ne odgovaraš; pred Tobom stojim, al' Ti i ne mariš. 21Prema meni postao si okrutan; rukom preteškom na me se obaraš. 22U vihor me dižeš, nosiš me njime, u vrtlogu me olujnom kovitlaš. 23Da, znadem da si me smrti predao, saborištu zajedničkom svih živih. 24Al' ne pruža li ruku utopljenik, ne viče li kad padne u nevolju? 25Ne zaplakah li nad nevoljnicima, ne sažalje mi duša siromaha? 26Sreći se nadah, a dođe nesreća; svjetlost čekah, a gle, zavi me tama. 27Utroba vri u meni bez prestanka, svaki dan nove patnje mi donosi. 28Smrknut idem, al' nitko me ne tješi; ustajem u zboru - da bih kriknuo. 29Sa šakalima sam se zbratimio i nojevima postao sam drugom. 30Na meni sva je koža pocrnjela, i kosti mi je sažgala ognjica. 31Tužaljka mi je ugodila harfu, svirala mi glas narikača ima.

will be added

X\