Job 19

1Job progovori i reče: 2"TÓa dokle ćete mučit' dušu moju, dokle ćete me riječima satirat'? 3Već deseti put pogrdiste mene i stid vas nije što me zlostavljate. 4Pa ako sam zastranio doista, na meni moja zabluda ostaje. 5Mislite li da ste me nadjačali i krivnju moju da ste dokazali? 6Znajte: Bog je to mene pritisnuo i svojom me je on stegnuo mrežom. 7Vičem: 'Nasilje!' - nema odgovora; vapijem - ali za me pravde nema. 8Sa svih strana put mi je zagradio, sve staze moje u tminu zavio. 9Slavu je moju sa mene skinuo, sa moje glave strgnuo je krunu. 10Podsijeca me odasvud te nestajem; k'o drvo, nadu mi je iščupao. 11Raspalio se gnjev njegov na mene i svojim me drži neprijateljem. 12U bojnom redu pristižu mu čete, putove proti meni nasipaju, odasvud moj opkoljavaju šator. 13Od mene su se udaljila braća, otuđili se moji poznanici. 14Nestade bližnjih mojih i znanaca, gosti doma mog zaboraviše me. 15Sluškinjama sam svojim kao stranac, neznanac sam u njihovim očima. 16Slugu zovnem, a on ne odgovara i za milost ga moram zaklinjati. 17Mojoj je ženi dah moj omrznuo, gadim se djeci vlastite utrobe. 18I deranima na prezir tek služim, ako se dignem, rugaju se meni. 19Pouzdanicima sam svojim mrzak, protiv mene su oni koje ljubljah. 20Kosti mi se za kožu prilijepiše, osta mi jedva koža oko zuba. 21Smilujte mi se, prijatelji moji, jer Božja me je ruka udarila. 22Zašto da me k'o Bog sam progonite, zar se niste moga nasitili mesa? 23O, kad bi se riječi moje zapisale i kad bi se u mjed tvrdu urezale; 24kad bi se željeznim dlijetom i olovom u spomen vječan u stijenu uklesale! 25Ja znadem dobro: moj Izbavitelj živi i posljednji će on nad zemljom ustati. 26A kad se probudim, k sebi će me dići: iz svoje ću puti tad vidjeti Boga. 27Njega ja ću kao svojega gledati, i očima mojim neće biti stranac: za njime srce mi čezne u grudima. 28Kad kažete: 'Kako ćemo ga goniti? Koji ćemo razlog protiv njega naći?', 29mača tad se bojte: grijehu mač je kazna. Saznat ćete tada da imade suda!"

will be added

X\